...Русија чини напоре да се избегне проливање крви... Ако не успемо, упркос наше најискреније жеље, нека Ваше Величанство буде уверено да Русија ни у ком случају неће напустити Србију...

Петровград 14 (27) јули 1914. године – телеграфским путем
Император Николај II Романов у одговору српском регенту Александру Карађорђевићу

​Руска империја невољно улази у Велики рат, након што је то урадила Краљевина Србија, по објави рата од стране Немачке царевине 1. августа, и двојне монархије 6. Августа те крваве 1914. године. Русија и Србија, нису биле спремне за овај рат, Русију је мучила глад и реформе Империје, а Србија је тек изашла из ратова са Турцима и Бугарима. Почетком рата путем Црноморске флоте Дунавом, по налогу Ставке, генералштаба, Русија допрема за Србију 120.000 пушака „берданки“, неколико стотина коња, 200.000 војних униформи, 50.000 бунди, а за потенцијалну одбрану Београда и 100 брдских топова и хаубица, а десетине истих бивају на београдској тврђави Калемегдан. Иако је била велика глад, Русија шаље и велике количине пшеничног брашна, а са оружјем и опремом пристиже и 2.500 руских добровољаца. У царском граду Петровграду, на тргу, свакодневно се организују мирни протести у знак солидарности за словенском браћом Србима и прикупља новчана помоћ за сланње Београду. 

По избијању рата, Влада Царске Русије шаље и медицинску помоћ на чијем челу је и ратни хирург др Софотеров, који надгледа и транспорт 4 вагона медикамената и завоја. У пратњи др Софотерова је и осам милосрдних сестара Марија Степановна, Ана Истомина, Пелагија Феодоровна, Анастасија Марковна, Марија Сергејевска, Наталија Берлацекова, Татјана Белипонова и сестра Куова. Госпођа Ана Павловна Хартвиг, супруга руског посланика у Краљевини Србији Николаја Хенриковича Хартвига, прикупља 100.000, рубаља и десетине килограма лекова и завоја. Кнегиња Марија Констатиновна Трубецкаја својој словенској браћи шаље лични прилог у висини од 100.000 рубаља за потребе болница у Нишу.

У вихору рата, током борби на Јадру, Церу и Дрини, руска медицинска мисија стиже у Ваљево на челу са доцентом др Николајем Ивановичем Сичевим, седам милосрдних сестара Ана Петровна Исидорова, Нина Александровна Орлова, Људмила Сергејевна Петрова, Ана Василевна Горбачева, Ксенија Пахомовна Смирнова, Татјана Александровна Абрамова, Клаудија Ивановна Саблина, долази и седам болничара, руковаоц рентген апарата Иван Иванович Паншин и слижбеници. Међу Русима је и добровољац, руски ђак и Србин др Милован Башовић. Дарја Александровна Коробкина, руска милосрдна сестра, тек свршени средњошколац, из Петровграда пријављује се као добровољац у V пешадијски пук „Краљ Милан“ Дринске дивизије II позива која је спречавала 42. аустроугарску дивизију да пређе Дрину и оперише по Србији. У крвавим борбама, прса у прса код Куртовића колибе, болничарка Дарја превијала је српске борце, а само у једном дану превила је чак 100 рањеника. По окончању дејстава на Дрини, Дарија са својим пуком прелази на Гучево где су биле најкрвавије борбе, борбе официра бајонетима. На Еминовим водама, коти 708, Кодина глава, тог 2. октобра 1914. године непријатељска артиљеријска гранта усмртила је Дарју Александровну и њеног српског ратног друга, капетана Милутина Милојковића. 

Руска царска армија почиње да окупља српске ратне добровољце у Одеси новембра 1915. године и оснива Српски добровољачки одред са око хиљаду војника и официра. Наредне 1916 године, 16. априла формира се Прва српска добровољачка дивизија са 18.868 војника и офиира и улази у састав 47. Руског корпуса и у пућује се на фронт у Добруџи. Упркос великим губицима дивизије на фринту, пристижу хиљаде српских ратних добровољаца, формира се и Друга српска добровољачка дивизија, а касније и Српски добровољачки корпус. Штаб корпуса је био у Одеси, док су штабови Прве и Друге дивизије били у Вознесенску и Александровску. Избијањем црвене револуције у Русији, пролећа 1917. године, почиње припрема, а у августу и пребацивање две српске добровољачке дивизије на Солунски фронт. Годину дана раније преко Марсеја, Цар Николај на Солунски фронт шаље Руски експедициони корпус са преко 40.000 војника и руких добровољаца.

Враћајући се уназад, почетком 1916. године, када се српска војска на челу са Краљем Петром и краљевском Владом одступила из Србије на обале Јадранског мора, западни савезници су оклевали са евакуацијом Срба. Пролазили су дани и недеље, Срби су уморавани од галди, исцрпљености и болести. Још једном је Русија спасила Србију, Цар Николај Романов шаље депешу Краљу Велике Британије и председнику Републике Француске, Уколико се српска војска одмах не избави из Албаније, Русија раскида савез са Антантом и склапа сепаративни мир са Немачком.

По окончању Великог рата, Царска Русија је престала да постоји. Краљевина СХС делимично враћа свој дуг Русији, прихвата око 200.000 Белих Руса, који напуштају Отаџбину, на челу са бароном Петром Николајевичем Врангелом. Краљ Александар Карађорђевић свим руским војницима признаје активни чин, а неке и унапређује за поједан. Србија ( Југославија ) једна је од ретких земаља које нису признавале Совјетску Русију, а Бели Руси у Југославији су пројектовали, препородили уметност, преносили знања, градили путеве и војно оспособљавали нови кадетски корпус. 

У знак захвалности Удружење ратних добровољаца 1912-1918 организоваће обележавање Дана уласка Русије у Први светски рат на страни Србије, 1. августа, петак, са почетком у 10 часова на Руском некропољу у Београду. Парстос ће служити свештеници Руске и Српске православне цркве, а венце ће положити представници Амбасаде Руске Федерације, Владе Републике Србије, представници удружења руско-српског пријатељства, борачких и удружења за неговање традиције олободилачких ратова Србије. 

​Никола Филиповић, председник Удружења ратних добровољаца 1912-1918.