Фамилија Шелмић се доселила у Трбуње са Копаоника, из планинског села Осреци, непосредно по ослобођењу Топлице од Турака 1878. године. Вредна и предузимљива, фамилија Шелмић је убрзо постала позната у целом крају.
По избијању Великог рата Јанко се одазвао позиву отаџбине. Приликом повлачења српске војске 1915. године Јанко је рањен на Косову и Метохији, па се после месец дана, идући преко пропланака и гора, још крварећи, домогао свог села и своје куће у Трбуњу. Пошто није могао пратити кретање српске војске одлучио се за повратак у окупирану отаџбину где се скрио и притајио.
Када је избио Топлички устанак 1917. као прекаљени ратник се придружио устаницима и дао допринос у борби за ослобођење. Учествовао је у акцијама ослобођења Прокупља 2. марта и Блаца 5. марта 1917. године. У ослобођеном Блацу за комаданта места је постављен Вучко Пантић, док је као његов човек од поверења, Јанко Шелмић, постављен за ордонанса (курира), те је разносио поруке, извешаје и наређења за друге комаданте ослобођених места у комитској држави. Јанко је познавао одлично читав терен захваћен устанком и био је важан у одржавању веза.
Аустријанци су га заробили након сламања устанка, априла 1917. у Рашици са двојицом сабораца, Светозаром Ђорђевићем и Радосавом Вемићем. Поменуту двојицу су окупатори одмах убили, док су Јанка оставили у животу да би их као одличан познавалац терена спровео од Блаца до Куршумлије. Јанко је пристао надајући се да ће уграбити прилику да умакне непријатељу или их збуни погрешним навођењем. Аустријанци су осујетили његове намере, те су га убили у шумама Тмаве где су и оставили његово тело. Родбина га је пронашла након пар дана потраге у шуми са раном од ножа у леђима. Убијен је на превару, с леђа, на кукавички начин. Иза себе је оставио супругу Росу и петоро деце које је ова храбра жена у оскудици и ратној немаштини сама подизала. Из одмазде су Аустријанци у Шелмићевом селу убили тридесетак људи што сведочи да је Трбуње дало велику жртву у борби за ослобођење.
Фамилија Шелмић је у међуратном периоду важила за једну од најпознатијих у Блацу и дала је двојицу народних посланика (Јована и Драгића, при чему је овај други био и сенатор). Драгољуб Гоцан Аврамовић који је након Рада Драинца засигурно највећи писац блачког краја је оставио писаног трага о овој знаменитој породици. За Јована Шелмића је забележио да је увек у скупштину одлазио у народном оделу, са опанцима, везеним чарапама, антеријом, каницом и да је просто речено био сељак у скупштини, али мудар сељак и честит. Драгић Шелмић је словио за једног од најбогатијих људи у блачком крају и добротвора који је помагао развој школства. Као представник радикала познавао је Николу Пашића и био у пријатељским односима са њим.
Према писању Гоцана Аврамовића Драгић је ухапшен, мучен и убијен од нових комунистичких власти 1945. године.
Тако је фамилија Шелмић преживљавала тешка времена српске историје страдајући у оба светска рата, али да је притом дала српству низ истакнутих ратника, официра, учитеља, политичара и доктора наука.
По избијању Великог рата Јанко се одазвао позиву отаџбине. Приликом повлачења српске војске 1915. године Јанко је рањен на Косову и Метохији, па се после месец дана, идући преко пропланака и гора, још крварећи, домогао свог села и своје куће у Трбуњу. Пошто није могао пратити кретање српске војске одлучио се за повратак у окупирану отаџбину где се скрио и притајио.
Када је избио Топлички устанак 1917. као прекаљени ратник се придружио устаницима и дао допринос у борби за ослобођење. Учествовао је у акцијама ослобођења Прокупља 2. марта и Блаца 5. марта 1917. године. У ослобођеном Блацу за комаданта места је постављен Вучко Пантић, док је као његов човек од поверења, Јанко Шелмић, постављен за ордонанса (курира), те је разносио поруке, извешаје и наређења за друге комаданте ослобођених места у комитској држави. Јанко је познавао одлично читав терен захваћен устанком и био је важан у одржавању веза.
Аустријанци су га заробили након сламања устанка, априла 1917. у Рашици са двојицом сабораца, Светозаром Ђорђевићем и Радосавом Вемићем. Поменуту двојицу су окупатори одмах убили, док су Јанка оставили у животу да би их као одличан познавалац терена спровео од Блаца до Куршумлије. Јанко је пристао надајући се да ће уграбити прилику да умакне непријатељу или их збуни погрешним навођењем. Аустријанци су осујетили његове намере, те су га убили у шумама Тмаве где су и оставили његово тело. Родбина га је пронашла након пар дана потраге у шуми са раном од ножа у леђима. Убијен је на превару, с леђа, на кукавички начин. Иза себе је оставио супругу Росу и петоро деце које је ова храбра жена у оскудици и ратној немаштини сама подизала. Из одмазде су Аустријанци у Шелмићевом селу убили тридесетак људи што сведочи да је Трбуње дало велику жртву у борби за ослобођење.
Фамилија Шелмић је у међуратном периоду важила за једну од најпознатијих у Блацу и дала је двојицу народних посланика (Јована и Драгића, при чему је овај други био и сенатор). Драгољуб Гоцан Аврамовић који је након Рада Драинца засигурно највећи писац блачког краја је оставио писаног трага о овој знаменитој породици. За Јована Шелмића је забележио да је увек у скупштину одлазио у народном оделу, са опанцима, везеним чарапама, антеријом, каницом и да је просто речено био сељак у скупштини, али мудар сељак и честит. Драгић Шелмић је словио за једног од најбогатијих људи у блачком крају и добротвора који је помагао развој школства. Као представник радикала познавао је Николу Пашића и био у пријатељским односима са њим.
Према писању Гоцана Аврамовића Драгић је ухапшен, мучен и убијен од нових комунистичких власти 1945. године.
Тако је фамилија Шелмић преживљавала тешка времена српске историје страдајући у оба светска рата, али да је притом дала српству низ истакнутих ратника, официра, учитеља, политичара и доктора наука.
Приредио: Милун Павловић
