​Вучко и Роса Пантић - комитски пар Топличког устанка

​Пише Милун Павловић, апсолвент Философског факултета Универзитета у Нишу, поводом годишњице подизања Топличког устанка.
​Топлички устанак из 1917. године је по много чему јединствен. Био је то једини устанак за слободу на окупираном европском тлу у Великом рату, али његову највећу вредност носе људи. Као што је Протагора говорио да је човек мера свих ствари, тако су људи који су били спремни да се одрекну свега, па и сопственог живота зарад слободе, постали хероји овог устанка. Управо је такав био брачни пар Пантић који је постао комитски пар. Грци су  имали Одисеја и Пенелопу, Верона Ромеа и Јулију, Западна Европа Тристана и Изолду, а Топлички устанак Вучка и Росу. Животна прича ових Топличана потврђује да нема велике љубави без великог бола.
​Вучко је у Први светски рат пошао као поднаредник 2. пешадијског пука. По војном слому 1915. остао је у Србији јер је био рањен у борбама те као такав није могао да прати повлачење српске војске. Скривао се у родном Лазаревцу, надомак Блаца, које се налазило у бугарској окупаионој зони. Пошто је био издан и потказан окупатору, бива ухапшен и осуђен на смрт стрељањем фебруара 1916. године. Вучко је био невероватно спретан човек и војник, те је успео да после рвања са бугарским стражарима побегне са стратишта и спаси се сигурне смрти. Након тога одлази у гору да настави борбу против окупатора остављајући жену и сина у породичном дому у Лазаревцу. По доласку војводе Косте Пећанца са Солунског фронта Вучко се ставља под његову команду. Када избија Топлички устанак Пећанац шаље наредбу Вучку да ослободи Блаце које се налазило у аустроугарској окупационој зони. У нападу на Блаце учествује и Роса, то је било њено ватрено крштење. У сукобима је страдало 16 а рањено је 36 војника "К унд К" монархије. Пошто је Блаце било ослобођено 5. марта 1917. Вучко је био постављен за команданта града. Слобода је трајала јако кратко, мање од десет дана јер је Блаце пало већ 13. марта. Пошто је варошица поново окупирана следиле су одмазде. Због учешћа у устанку Бугари упадају у Лазаревац и спаљују кућу Пантићима. Тада су у пламен бацили Вучковог и Росиног сина Адама који је имао само девет месеци. Роса се била сакрила у дворишту у пласту сена тако да је видела све што се десило. Била је немоћна да помогне сопственом детету јер је Бугара било много. Заклела се да ће се осветити и кренула је у гору да пронађе супруга да заједно наставе војну. Вучко ју је пронашао на путу уплакану и даље су четовали заједно. Њихов одред је боравио у Ајдановцу код средњевековног храма Светог Јована. То место им је било скривалиште и одмаралиште. Храм је био уточиште комита попут манастира Прохора Пчињског где су се такође сабирали четници који су ратовали за слободу. Вучко и Роса су учествовали у многим борбама заједно. Одрекли су послушност Пећанцу на Ђурђевдан 6. маја 1917. и ставили се под команду Косте Војиновића Косовца. Разлог је био тај што Пећанац није позвао Вучка у осветнички поход на Бугарску зато што је Пантић био лажно опаљкан код Пећанца као непоуздан четовођа. Пошто се изродило неповерење комитски пар је даље војевао са Војиновићем. Једну од највећих победа су дали код села Обртнице 17. септембра 1917. године када су поразили чувеног бугарског комиту Танета Николова који четује још од 1903. године. Тане је у овом боју изгубио свог коња и пса који су се од експлозије бомбе уплашили и побегли. Коњ је под Танетом побегао збацивши га из седла тако да је дуго кукао и јаукао када је пао на земљу да су неки његови бугарски војници помислили да је смртно рањен. Тако се показало ко су највећи герилци и комите. Мимо свог јунаштва које је овај комитски пар показао у народу се сковала прича да су Вучко и Роса издали Косовца Бугарима. Као главну чињеницу којом су крепили ову инсинуацију су истицали то што је Косовац погинуо а Пантићи су преживели. Ово је била гнусна лаж и љага. Војводу Косовца је по свој прилици одао Бугарима Светозар Илић Тоза из села Пачарђе. У народу је сачувано и сећање да су овог издајника у Другом светском рату ликвидирали четници Кесеровићевог одреда. Тако су људи Драже Михаиловића осветили Косовца, његовог Црнорукца. Истраживач Топличког устанка близак комунистичкој идеји Миливоје Перовић је међутим прихватио тезу о Пантићима као издајницима. Миливоје није историчар већ правник по струци, а уз то је и идеолошки непријатељ Вучка Пантића јер су у Другом светском рату били на супротним странама. Перовић је био припадник партизанског покрета, а Пантићи су остали верни традиционалном српском војевању у четницима. Због идеолошког мимоилажења комунистичка пропаганда је желела да прикаже четнике као лабилне ратнике, склоне издаји, те се стога ширила прича да су Пантићи издали Косовца. Истина је сасвим супротна, они су наставили борбу и након погибије Војиновића.
​Пошто су Вучко и Роса све време били заједно у гори делећи и пушки и постељу Роса је затруднела. Да би спасла дете Роса се враћа у Лазаревац да се породи. Међутим лепе вести се убрзо претварају у драму, јер Бугари хапсе бремениту Росу и прете Вучку да ће је убити ако се не преда. Немајући куд Вучко се предаје а Бугари поштујући своју реч пуштају му супругу, док њега интернирају за Софију у рано пролеће 1918. године. Из Софије Вучка пребацују у логор Шумен. Био је то један у низу од преко 20 логора за Србе на бугарској територији.  Вучко поново показује своју спретност и као онда када бежи са стрељања тако му сада успева бекство из логора. Читавих 15 дана је путовао и пешачио назад у Србију, кријући се, идући ноћу како не би наишо на бугарске страже и војнике. Праву епопеју је преживео, достојну филма. Стигавши у Пирот наишао је на српске војнике, сазнао је да је Солунски фронт пробијен, да је слобода кончно стигла.
Хитао је натраг у Лазаревац стрепећи да ли ће Росу и новорођенче затећи живим.  Када је стигао затекао је само супругу, али не и пород. Дете које је родила убрзо је преминуло. Велики рат је био окончан, преживели су али нажалост без деце. У периоду након Првог светског рата Пантићи су били најпопуларнија и најпознатија породица у Блачком крају. Добили су сина Вукосава, свуда су били добро примани и радо виђени гости. Као и у рату тако и у миру Вучко и Роса се нису одвајали, свуда су ишли заједно, на вашаре, саборе, прославе. Међуратни перод је било њихово најсрећније доба. Када је избио Други светски рат поново је уследило страдање. Партизани су 1942. Вукосава зверски убили иживњавајући се над њим иако није имао ни навршених осамнаест година. Пошто је поново изгубила сина Роса је обукла црнину коју није скидала до краја свог живота. Мужа су јој такође убили Партизани у Босни 1944. а и сама је дочекала исту судбину. Нове партизанске власти су је убиле у Блацу 27. априла 1945. Иако је имала педесет и четири године изгледала је као старица од деведесет година. Живот ју је сломио, све је изгубила, али ју је највише погађало то што су њену кућу затворили Срби са петокраком на челу, јер су људи њеног рода успели оно што Бугари нису.
​Иза Вучка и Росе су у животу остале две кћери Вукена и Јелена, као и потомци по женској линији. Данас после година лутања кроз југословенство и комунизам можемо слободно рећи хвала овом комитском пару.
​Хвала Вам на борби и жртви, јер први венац слободе свили сте Ви.