Пише Саша Недељковић
Соколима у Југославији био је узор председник Чехословачке Масарик. Масарик је рођен 7 марта 1850. у сиромашној породици. Ступио је у Прашки Соко 1884. Није познавао компромиса ни попуштања када је била у питању истина. Питао је своје противнике: „Зашто не би волео свој народ, онај ко познаје његове слабе стране? Признати и осудити своје сопствене недостатке не значи да сматрамо туђе за лепше. Да би смо волели свој народ не морамо мрзити друге”. Био је 1891. члан младо-чешког клуба у бечком рајсрату. Од 1905. био је вођа „Чешке напредне странке”. У бечком рајсрату водио је опозицију у питањима спољне и унутрашње политике бечке владе. После окупације Босне и Херцеговине 1878. улогу заштитника народа преузели су Младочешка странка и др. Масарик. Масарик је припадао Младочесима од 1890. до 1893. када је основао Чешку народну странку. Младочешки посланици су се свесрдно заузимали за потлачени народ у Босни и Херцеговини. Они су одлазили у Босну и Херцеговину и испитивали прилике на лицу места. Сам Масарик долазио је у Босну и Херцеговину, испитивао прилике на лицу места и протестовао против таквог стања. Код босанских Срба био је Масарик популаран и у најзабаченијем селу, тако да су га свуда звали „Масарик, отац босанске раје”. Многи омладинци из Босне и Херцеговине студирали су на чешком универзитету у Прагу. Тамо су дошли у контакт са Масариковим идејама. Масарик је хтео да ствари узима потпуно реално и зато је проповедао ситан и реалан рад без фраза и опсежних програма. Сматрао је да се чешки народ може васпитати и одржати само на основу истине и реализма. Једно од његових највећих дела било је „Русија и Европа” у два тома. Сматрао је да је за цивилизацију и напредак човечанства потребна сарадња између Европе и Русије, а не искључивост било са једне или друге стране.
Постао је познат у свету када је разоткрио лажи Аустро-Угарске у велеиздајничком процесу у Загребу и Фридјунговом процесу у Бечу. Он је пре Првог светског рата посећивао нашу земљу и помагао колико је могао нашем народу За време Првог светског рата сем за Чехе и Словаке залагао се и за Србе. Обилазио је заробљеничке логоре у којима је било Чехословака и Југословена. Бодрио их је и позивао их је у војску која је требала да се бори за сопствену, слободну и моћну отаџбину.
Постао је познат у свету када је разоткрио лажи Аустро-Угарске у велеиздајничком процесу у Загребу и Фридјунговом процесу у Бечу. Он је пре Првог светског рата посећивао нашу земљу и помагао колико је могао нашем народу За време Првог светског рата сем за Чехе и Словаке залагао се и за Србе. Обилазио је заробљеничке логоре у којима је било Чехословака и Југословена. Бодрио их је и позивао их је у војску која је требала да се бори за сопствену, слободну и моћну отаџбину.
У Соколани у Котору је 7 марта 1926. одржано предавање ,,О животу и раду дра Томе Г. Масарика” као прво у низу предавања која су одржана о чехословачком народу са сврхом упознавања и припреме за свесловенски соколски слет. Предавач Г. Грујић приказао је личност Масарика, као филозофа и политичара и као борца за ослобођење Словена. У истом циљу приређено је 7. 4. 1926. Чехословачко вече са искључиво чехословачким програмом, а крајем маја и јавна вежба. Осим ових приредби друштво је те године нарочиту пажњу посветило пропаганди соколске мисли у селима среза. Соколи су учествовали на слету у Прагу 1926. Највећу пажњу посветио је соколима председник Масарик. Питао их је како су били задовољни, па је додао да славенска узајамност по Соколству добија реално лице, јер на слетовима попримамо једни од других оно што је добро, а у том онда заједнички напредујемо.
У свим већим варошима Југославије прослављан је 80 рођендан председника Чехословачке Томе Масарика. У Скопљу Југословенско-Чехословачка Лига приредила је прославу 80 рођендана Томе Масарика 7. марта 1930. а Соколска жупа Скопље 9. марта 1930. Соколско друштво у Старој Пазови организовало је 8. марта 1930. прославу осамдесетогодишњице чехословачког председника Масарика у великој сали хотела Петровић. Сала је била украшена чехословачким и југословенским заставама а слике краља Александра и Масарика биле су окићене зеленилом. Свечаност је отворена чехословачком и југословенском химном, које је певало певачко друштво „Гусле”. Предавање на академији одржао је др. Владимир Вереш, а затим су одржани говори у духу славенске узајамности, братства и љубави присутних делегата свих месних установа, Српско-православне црквене општине, Кола Српских Сестара, Читаонице Срба занатлија, Српске Ратарске читаонице, Српске Земљорадничке Задруге, српског певачког друштва „Гусле”, Црвеног Крста, Добровољачког Удружења и читалачког клуба. Од присутних представника друштава на прослави су говорили: Никола Петровић у име Народне Одбране, Српске православне општине и певачког друштва „Гусле”; Богданка Клајић у име Кола Српских Сестара; др. Бранко Кијурина у име Удружења добровољаца; Милоје Араницки у име Читаоничког клуба; Георгије Михајловић у име Црвеног Крста; Станко Бабин у име Српске земљорадничке задруге и Читаонице и Бранко Петковић у име Занатлијске омладине. Свечаност је завршена свесловенском химном „Хеј Словени”, док је игранка и весеље настављено до касно у ноћ. Соколи у Бачкој Паланци су 9 марта 1930. прославили свечаном академијом осамдесети рођендан председника Чехословачке Масарика. Сва друштва Соколске жупе Задар-Шибеник приредила су прославу осамдесетогодишњице председника Масарика, једног од најизразитијих представника соколских тежњи и настојања. Име Томе Масарика било је познато у крајевима жупе још из доба пре Првог светског рата, када долазио и обилазио поједина села шибенске околине. Друштва Сиверић и Шибеник приредила су прославу 8 марта 1930. а већина друштва: Бенковац, Бетина, Дрниш, Кистање, Муртер, Новаља, Новиград, Паг, Преко одржала су прославу 9 марта 1930. Друштва Биоград на мору, Филип-Јаков и Водице одржала су прославу 16 марта 1930. Соколска друштва су позвала да учествују културне и хумане установе, што су оне прихватиле. Нека друштва чисто верског карактера игнорисала су прославе. У Шибенику је прославу организовала управа жупе. Уз учествовање Филхармоничког друштва, Хрватског музичког друштва „Коло”, Шибенске музике и Женске народне задруге састављен је програм. Била је академија у Градском казалишту, затим променадни концерт Шибенске музике, а увече чајанка Женске народне задруге. Академији је отворила музика Соколског друштва Шибеник са химнама чешкословенском и југословенском. Затим је говорио жупски старешина проф. Марко Трива. „Коло” певало је Хатзову композицију „Море” за мушки хор, а Филхармоничко друштво Мокрањчев „VII руковет”. Жупски просветар говорио је о животу и раду Масариковом. Мушки хор Филхармоничког друштва певао је „Утопљенка” од Кришковскога. Мушки хор „Кола” певао је „Хеј Словане” од Риховског. У Бенковцу је такође одржана прослава 9 марта 1930. Пре подне сврстало се чланство и грађанство у поворку, једни са југословенском а други са чехословачком заставом. После обиласка места отворена је академија. Старешина друштва Обрад Кнежевић истакао је да је Масарик помогао да изађу из тешких верига столетног робовања. Соколско друштво у Старој Пазови присуствовало је откривању спомен плоче краљу Александру и председнику Чехословачке брату Масарику у Словачком Народном Дому 3 маја 1931. Др. Бранко Чипчић одржао је поздравни говор у име друштва.
Соколско друштво Улцињ прославило је 13. марта 1932. стогодишњицу рођења др. Мирослава Тирша. Ујутро одржана је свечана седница у присуству скоро свих чланова свих категорија соколског друштва и великог броја грађана. На седници је старешина Бошко Јакшић одржао говор о Тиршу. Са седнице је послат председнику Чехословачке телеграм у коме се истиче : „Са крајње тачке словенског Југа, са обале нашег плавог Јадрана, клањамо се сени бесмртног великана дра. Мирослава Тирша, чију ћемо успомену чувати докле живи дух словенски, а он ће живети вековима на страх врагам. – Великом Тиршу слава, а братској Чехословачкој и њеном великом сину претседнику Масарику : Здраво!“. После свечане седнице дуга поворка сокола и грађана дефиловала је кроз варош и спустила се на Обалу Краља Александра, где су категорије извеле многе вежбе, које су попраћене непрекидним аплаузом. Увече је одржана академија. Милан Вукичевић одржао је предавање, а изведен је и позоришни комад. Гостију из околине, и из Бара и других места било је више него икад раније. У прослави је учествовала и соколска чета из Салча, предвођена старешином Јовићевићем и тајником Шпадијером. (15) У Соколском друштву Госпић 1933. приказан је филм „Живот и рад Т.Г. Масарика”. Присуствовало је 385 лица, од којих је било пуно оних који нису били чланови сокола.
Савез Сокола Краљевине Југославије наставио је свој рад на подстицању пријатељства међу словенским народима. Њихов рад на јачању словенске узајамности био је запажен од чехословачке штампе. „Соколски гласник” из Љубљане пренео је 1935. чланак из листа „Prager Presse” из Прага. У чланку се истицао значај Савеза Сокола: Југословенски Соко је један од најмоћнијих фактора народног и државног јединства, а при томе и једна чврста база узајамне сарадње и братских веза с Чехословацима и нашом Републиком. Свест, да су наше нације егзистентно једна на другу навезане, при чему се намеће узајамна сарадња као у ниједној другој организацији југословенској није тако дубоко усечена, као у Соколу. Многи чланови познају нас и сви теже за тим да упознају нашу земљу : међу Соколима у провинцији у унутрашњости Шумадије, као и на територију бивше Хабзбуршке Монархије, међу сељацима, говори се о Масарику и Бенешу као о најпопуларнијим државницима властите земље. Међу Соколима, како онима на врху, тако управо и међу онима најширих слојева организације, осећа се одмах као код куће; ту се говори о раду, напретку, дужностима, ту се говори о позитивним вредностима, а најмање о незадовољству и тужакањима, као што иначе бива у другим крајевима.
Масарик, председник Чехословачке, одликовао је др. Мирка Буића, старешину Соколске жупе Сплит, официрским редом Белога Лава, у знак признања за заслуге др. Буића у раду на промицању словенске узајамности и братства. Одликовање је предао др. Буићу чехословачки конзул у Сплиту Владо Смолчић 3. фебруара 1935. У Соколском дому у Сплиту тим поводом окупили су се бројни чланови и чланице соколског друштва, затим представници соколске жупе Сплит, бан Приморске бановине др. Јаблановић, командант места генерал Варјачић, народни посланик и председник Тговачко-индустријске коморе Ј. Дубоковић, ... Предајући одликовање конзул Смолчић у свом говору најпре је говорио о значењу реда Белог Лава, основаног у успомену судбоносне битке на Белој Гори 1620. Обраћајући се др. Буићу конзул је истакао: „Теби, докторе Буићу, који слободу волиш нада све, који си у свим пригодама ту своју љубав показао, овај је ред подељен с правом волиш државу своју, као свој живот. Имаш дубок осећај социјалне правде. Осећаш што је господарски слободан живот по слободан народ, јер на том пољу си раденик. Имаш кичме, а то је данас реткост. Осећаш сваку неправду. Соко си, веран брат чешкословачког и свеславенског Соколства, у чијим предњим редовима стојиш већ дуго, проневши своју маркантну соколску фигуру на Вислу и пољски Балтик, на златне Храдчане, дунавску Братиславу, под Шару и на Марицу, Бугарима, Русима, Чехословацима, Пољацима, свуда где се славенска реч чује и говори. Теби, дре Мирко Буићу, демократи, слободару, Соколу, пресидент Чешкословачке Републике поделио је овај ред и мени је и част и радост, да Ти га уочи 85 годишњице шефа Чешкословачке Републике могу изручити скупа са повељом.” Свој говор завршио је конзул покликом величини Југославије, братству и верности словенској. У име соколске жупе срдачно су честитали др. Буићу старешина Винко Пера, а у име соколског друштва Бон. Калебић, оцртавши га као најистакнутијег сокола на Јадрану, уз жељу да и даље неустрашиво носи соколски барјак свеславенског братства. У свом говору др. Мирко Буић је истакао : „Све оно што је у нашим крајевима слободарски мислило и осећало, сва она голема снага народна, која је несавладивом бујицом одушевљења дочекала славне ослободилачке ратове, налазила је своју духовну храну, црпила је најплеменитије побуде из оних многих светлих примера, које нам је намрла светла хисторија – из оних многих јединствених примера несебичног родољубља, челичности карактера, примерне пожртвовности и блиставог ума оних народних вођа и учитеља, који су у тешким приликама политичке прошлости спашавали народ, улевали му снагу и веру и спремали га на бољу будућност. У тим временима пуне неизвесности, али непомућене вере, ... тражећи путеве национално политичке делатности прихватили смо два јака фактора националног живота аустријских Словена најпре Соколство као идеју и средство, а мало затим реалистичка политичко-национална стремљења дра Т. Масарика. Обе ове идеје, навезане једна на другу носиле су у себи тежње за слободом, пак је сасма разумљиво, да се је Соколство код свих Словена бивше Аустро-Угарске понајвише размахало као организација борбених слободарских идеја. Рад, пак опет рад, тихи рад, непрекидан рад – животно је гесло седог Президента. Живети и радити за свој народ – казао је Хавличек, а то је Пресидент Масарик прихватио, научавао нас све без разлике и животом остварио. Господине конзуле, дубоко сам дирнут високом пажњом исказаном ми од стране госп. Пресидента Масарика за мој врло скроман и ситан удео на делу братске сарадње. Ако је пак тај допринос морао бити запажен и овим актом признат, оно је могло да добије свој облик и значење само уз неподељену братску сарадњу овог великог круга наше соколске обитељи, коју подједнако – како год и мене води у животу један једини заветни идеал – живети и радити за срећу, братство, мир, љубав и слободу читавога словенскога света, то је тајна свих соколских настојања и успеха, то је неписан закон, идеал нашег учитеља Тирша, то је неписан закон за сва будућа поколења. Томе ми сви служимо, пак Вас молим, да ово признање и почаст поделим с мојом соколском браћом и сестрама.” Усклици Здар! и Здраво! пратили су ове речи, а онда је певана свесловенска химна. На крају сви присутни су честитали др Буићу. Савез Сокола је поводом 85-годишњице Т. Г. Масарика желео да једном споменицом искаже најдубљу захвалност Масарику, великом и заслужном пријатељу Југославије, који је увек исказивао пажњу и наклоност и према Југословенском соколству. Споменица је датирана са 7 марта 1935. Соколско друштво Цетиње приредило је Масарикову прославу 8. марта 1936. О животу и раду Масарика говорио је професор Симеун Никчевић, који је изложио Масарикове напоре за стварање чехословачке државе и његове везе са јужним Словенима. На крају је говорио о Масарику као соколу. После предавања приказан је филм „Састанак Краља Александра и Краља Бориса у Београду“, и слике из чехословачког соколства и спорта. На крају приказан је филм: „Борба против туберкулозе”. У Загребу је у Соколском друштву Загреб I прослављен Дан Уједињења 1936. Том приликом соколи су организовали сађење словенских липа и откривање спомен–плоча краља Александра и председника Чехословачке Масарика. Од загребачких славенских друштава били су присутни: Милан Јуришевић у име југославенско–бугарске лиге; инг. Фрањо Колибаш заступао је југославенско–чешку лигу, Војтјех Зборник заступао је Чешку беседу; Вацлав Пех и Јакоб Јакобчић заступали су Чехословачке легионаре у Југославији; Станислав Томашек и Антун Ришлави заступали су Чехословачку обец; Бохуслав Кобрле Чехословачки савез. Били су присутни чланови Руске колоније у Загребу. Од загребачких националних и културних друштава били су: Дечји дом Витешког краља Александра, Добротворна задруга Српкиња, „Истра“ добротворно и просветно друштво, Обласни одбор Јадранске страже, Југославенски народни женски савез, Југословенско професорско друштво, Удружење ратних инвалида, Савез сокола, ..... . Свечаност је почела кад су трубачи војне музике затрубили свечане фанфаре из Сметанине опере „Либуша“. Музика је затим свирала Пашћанов „Соколски поздрав“. Старешина друштва Дебељак поздравио је присутне и позвао подстарешине да засаде липе, а чланове предњачког збора да открију спомен–плоче. Др. Фран Брнчић, I заменик старешине, дигао је са земље прву липу истакавши да је ова липа, симбол словенског света, посађена у спомен краља Александра. Музика је свирала државну химну. Чим је завршено са свирањем химне, др. Стеван Матић, други заменик старешине, дигао је са земље другу липу. У свом говору истакао је да липу саде у част председника Т. Г. Масарика. Музика је свирала чехословачку државну химну. Предњаци који су стајали са обе стране плоче посвећене покојном краљу, за време говора др. Брнчића повукли су народни ћилим са плоче, док су предњаци који су стајали са обе стране плоче посвећене Масарику учинили исто за говора др. Матића. Спомен плоче биле су израђене из белог мермера, док су натписи у стилизованом старословенском писму исклесани по нацрту Олге Хекер, учитељице Умјетничке академије.
Соколско друштво Београд VII (Привредников дом) приредило је током 1937. прославу творца и првог председника братске Чехословачке републике брата Томаша Масарика.
Соколско друштво Рума одржало је у соколани 19 септембра 1937. комеморативну седницу поводом смрти Томе Масарика, првог председника Чехословачке. Комеморацији је присуствовало многобројно грађанство, целокупно чланство, нараштај и деца. О Масарику је говорио просветар друштва др. Петар Јовић. Соколско друштво Сента позвало је плакатом родољубиво грађанство да присуствује свечаној комеморацији 3 октобра 1937. у соколани у спомен брату Т.Г. Масарику. У часопису „Око Соколово“ изнете су Масарикове мисли : „Независност није довољна да се одржи или да се подигне један народ већ тај народ мора да уме и да сачува ту независност.”; „Само соколским васпитањем можемо уздржати Словенство у животу, раду и напретку”; „Телесно, нарочито соколско васпитање је део социјалног и политичког васпитања, јер се при теловежби васпитава љубав за рад, поштење и честитост”; „Словенство би било нешто небулозног кад му соколство не би давало реалног живота”; „ ... један од најглавнијих ће бити улога коју ће играти на Балкану. Географски и историјски они имају велико значење за ново уређење Балкана. Они су тамо највећи народ, и већ стога не може се то ново уређење извести без или против њих.” На крају чланка о Масарику у гласнику „Око Соколово“ истакнуто је : „На нама соколима је да успоменом на Масарика освежавамо и ојачамо успомену на нашег Блаженопочившег Витешког Краља Александра који је исту важност давао соколству као и покојни Масарик и да будемо вредни те њихове пажње.” На погребу Т.Г. Масарика у Прагу Соколску жупу Београд заступао је брат др. Бранко Чипчић, заменик старешине.
Соколско друштво Инђија је у почаст чехословачког дана слободе приредило је 31. октобра 1937. свечано посело. Брат Фрања Вертачник говорио је о Масарику као ствараоцу Чехословачке државе. Соколска деца певала су чехословачку химну. Посело је било посећено од многобројног грађанства, које је желело да испољи осећање љубави према братском народу.
Др. Петар Јовић писао је 1940. о Масарику као човеку, филозофу и научнику. Сматрао је да је Масарик потпуно испунио старогрчки идеал човека. На крају свог чланка је истакао: „Ми соколи поносни смо што је из нашег соколског гнезда поникао тако велики горостас и захвални смо му за све, што је учинио за словенство, југословенство, човечанство и соколство.”
После окупације Босне и Херцеговине 1878. улогу заштитника народа преузели су Младочешка странка и др. Масарик. Пре Првог светског рата Масарик је посећивао нашу земљу и помагао колико је год могао нашем народу. Од босанских Срба био је Масарик популаран и у најзабаченијем селу, тако да су га свуда звали „Масарик, отац босанске раје”. Многи омладинци из Босне и Херцеговине студирали су на чешком универзитету у Прагу. Тамо су дошли у контакт са Масариковим идејама. Соколима у Југославији председник Чехословачке Масарик био је не само узор него је међу њима постојао чак култ Масарика.
У свим већим варошима Југославије прослављан је 80 рођендан председника Чехословачке Томе Масарика. У Скопљу Југословенско-Чехословачка Лига приредила је прославу 80 рођендана Томе Масарика 7. марта 1930. а Соколска жупа Скопље 9. марта 1930. Соколско друштво у Старој Пазови организовало је 8. марта 1930. прославу осамдесетогодишњице чехословачког председника Масарика у великој сали хотела Петровић. Сала је била украшена чехословачким и југословенским заставама а слике краља Александра и Масарика биле су окићене зеленилом. Свечаност је отворена чехословачком и југословенском химном, које је певало певачко друштво „Гусле”. Предавање на академији одржао је др. Владимир Вереш, а затим су одржани говори у духу славенске узајамности, братства и љубави присутних делегата свих месних установа, Српско-православне црквене општине, Кола Српских Сестара, Читаонице Срба занатлија, Српске Ратарске читаонице, Српске Земљорадничке Задруге, српског певачког друштва „Гусле”, Црвеног Крста, Добровољачког Удружења и читалачког клуба. Од присутних представника друштава на прослави су говорили: Никола Петровић у име Народне Одбране, Српске православне општине и певачког друштва „Гусле”; Богданка Клајић у име Кола Српских Сестара; др. Бранко Кијурина у име Удружења добровољаца; Милоје Араницки у име Читаоничког клуба; Георгије Михајловић у име Црвеног Крста; Станко Бабин у име Српске земљорадничке задруге и Читаонице и Бранко Петковић у име Занатлијске омладине. Свечаност је завршена свесловенском химном „Хеј Словени”, док је игранка и весеље настављено до касно у ноћ. Соколи у Бачкој Паланци су 9 марта 1930. прославили свечаном академијом осамдесети рођендан председника Чехословачке Масарика. Сва друштва Соколске жупе Задар-Шибеник приредила су прославу осамдесетогодишњице председника Масарика, једног од најизразитијих представника соколских тежњи и настојања. Име Томе Масарика било је познато у крајевима жупе још из доба пре Првог светског рата, када долазио и обилазио поједина села шибенске околине. Друштва Сиверић и Шибеник приредила су прославу 8 марта 1930. а већина друштва: Бенковац, Бетина, Дрниш, Кистање, Муртер, Новаља, Новиград, Паг, Преко одржала су прославу 9 марта 1930. Друштва Биоград на мору, Филип-Јаков и Водице одржала су прославу 16 марта 1930. Соколска друштва су позвала да учествују културне и хумане установе, што су оне прихватиле. Нека друштва чисто верског карактера игнорисала су прославе. У Шибенику је прославу организовала управа жупе. Уз учествовање Филхармоничког друштва, Хрватског музичког друштва „Коло”, Шибенске музике и Женске народне задруге састављен је програм. Била је академија у Градском казалишту, затим променадни концерт Шибенске музике, а увече чајанка Женске народне задруге. Академији је отворила музика Соколског друштва Шибеник са химнама чешкословенском и југословенском. Затим је говорио жупски старешина проф. Марко Трива. „Коло” певало је Хатзову композицију „Море” за мушки хор, а Филхармоничко друштво Мокрањчев „VII руковет”. Жупски просветар говорио је о животу и раду Масариковом. Мушки хор Филхармоничког друштва певао је „Утопљенка” од Кришковскога. Мушки хор „Кола” певао је „Хеј Словане” од Риховског. У Бенковцу је такође одржана прослава 9 марта 1930. Пре подне сврстало се чланство и грађанство у поворку, једни са југословенском а други са чехословачком заставом. После обиласка места отворена је академија. Старешина друштва Обрад Кнежевић истакао је да је Масарик помогао да изађу из тешких верига столетног робовања. Соколско друштво у Старој Пазови присуствовало је откривању спомен плоче краљу Александру и председнику Чехословачке брату Масарику у Словачком Народном Дому 3 маја 1931. Др. Бранко Чипчић одржао је поздравни говор у име друштва.
Соколско друштво Улцињ прославило је 13. марта 1932. стогодишњицу рођења др. Мирослава Тирша. Ујутро одржана је свечана седница у присуству скоро свих чланова свих категорија соколског друштва и великог броја грађана. На седници је старешина Бошко Јакшић одржао говор о Тиршу. Са седнице је послат председнику Чехословачке телеграм у коме се истиче : „Са крајње тачке словенског Југа, са обале нашег плавог Јадрана, клањамо се сени бесмртног великана дра. Мирослава Тирша, чију ћемо успомену чувати докле живи дух словенски, а он ће живети вековима на страх врагам. – Великом Тиршу слава, а братској Чехословачкој и њеном великом сину претседнику Масарику : Здраво!“. После свечане седнице дуга поворка сокола и грађана дефиловала је кроз варош и спустила се на Обалу Краља Александра, где су категорије извеле многе вежбе, које су попраћене непрекидним аплаузом. Увече је одржана академија. Милан Вукичевић одржао је предавање, а изведен је и позоришни комад. Гостију из околине, и из Бара и других места било је више него икад раније. У прослави је учествовала и соколска чета из Салча, предвођена старешином Јовићевићем и тајником Шпадијером. (15) У Соколском друштву Госпић 1933. приказан је филм „Живот и рад Т.Г. Масарика”. Присуствовало је 385 лица, од којих је било пуно оних који нису били чланови сокола.
Савез Сокола Краљевине Југославије наставио је свој рад на подстицању пријатељства међу словенским народима. Њихов рад на јачању словенске узајамности био је запажен од чехословачке штампе. „Соколски гласник” из Љубљане пренео је 1935. чланак из листа „Prager Presse” из Прага. У чланку се истицао значај Савеза Сокола: Југословенски Соко је један од најмоћнијих фактора народног и државног јединства, а при томе и једна чврста база узајамне сарадње и братских веза с Чехословацима и нашом Републиком. Свест, да су наше нације егзистентно једна на другу навезане, при чему се намеће узајамна сарадња као у ниједној другој организацији југословенској није тако дубоко усечена, као у Соколу. Многи чланови познају нас и сви теже за тим да упознају нашу земљу : међу Соколима у провинцији у унутрашњости Шумадије, као и на територију бивше Хабзбуршке Монархије, међу сељацима, говори се о Масарику и Бенешу као о најпопуларнијим државницима властите земље. Међу Соколима, како онима на врху, тако управо и међу онима најширих слојева организације, осећа се одмах као код куће; ту се говори о раду, напретку, дужностима, ту се говори о позитивним вредностима, а најмање о незадовољству и тужакањима, као што иначе бива у другим крајевима.
Масарик, председник Чехословачке, одликовао је др. Мирка Буића, старешину Соколске жупе Сплит, официрским редом Белога Лава, у знак признања за заслуге др. Буића у раду на промицању словенске узајамности и братства. Одликовање је предао др. Буићу чехословачки конзул у Сплиту Владо Смолчић 3. фебруара 1935. У Соколском дому у Сплиту тим поводом окупили су се бројни чланови и чланице соколског друштва, затим представници соколске жупе Сплит, бан Приморске бановине др. Јаблановић, командант места генерал Варјачић, народни посланик и председник Тговачко-индустријске коморе Ј. Дубоковић, ... Предајући одликовање конзул Смолчић у свом говору најпре је говорио о значењу реда Белог Лава, основаног у успомену судбоносне битке на Белој Гори 1620. Обраћајући се др. Буићу конзул је истакао: „Теби, докторе Буићу, који слободу волиш нада све, који си у свим пригодама ту своју љубав показао, овај је ред подељен с правом волиш државу своју, као свој живот. Имаш дубок осећај социјалне правде. Осећаш што је господарски слободан живот по слободан народ, јер на том пољу си раденик. Имаш кичме, а то је данас реткост. Осећаш сваку неправду. Соко си, веран брат чешкословачког и свеславенског Соколства, у чијим предњим редовима стојиш већ дуго, проневши своју маркантну соколску фигуру на Вислу и пољски Балтик, на златне Храдчане, дунавску Братиславу, под Шару и на Марицу, Бугарима, Русима, Чехословацима, Пољацима, свуда где се славенска реч чује и говори. Теби, дре Мирко Буићу, демократи, слободару, Соколу, пресидент Чешкословачке Републике поделио је овај ред и мени је и част и радост, да Ти га уочи 85 годишњице шефа Чешкословачке Републике могу изручити скупа са повељом.” Свој говор завршио је конзул покликом величини Југославије, братству и верности словенској. У име соколске жупе срдачно су честитали др. Буићу старешина Винко Пера, а у име соколског друштва Бон. Калебић, оцртавши га као најистакнутијег сокола на Јадрану, уз жељу да и даље неустрашиво носи соколски барјак свеславенског братства. У свом говору др. Мирко Буић је истакао : „Све оно што је у нашим крајевима слободарски мислило и осећало, сва она голема снага народна, која је несавладивом бујицом одушевљења дочекала славне ослободилачке ратове, налазила је своју духовну храну, црпила је најплеменитије побуде из оних многих светлих примера, које нам је намрла светла хисторија – из оних многих јединствених примера несебичног родољубља, челичности карактера, примерне пожртвовности и блиставог ума оних народних вођа и учитеља, који су у тешким приликама политичке прошлости спашавали народ, улевали му снагу и веру и спремали га на бољу будућност. У тим временима пуне неизвесности, али непомућене вере, ... тражећи путеве национално политичке делатности прихватили смо два јака фактора националног живота аустријских Словена најпре Соколство као идеју и средство, а мало затим реалистичка политичко-национална стремљења дра Т. Масарика. Обе ове идеје, навезане једна на другу носиле су у себи тежње за слободом, пак је сасма разумљиво, да се је Соколство код свих Словена бивше Аустро-Угарске понајвише размахало као организација борбених слободарских идеја. Рад, пак опет рад, тихи рад, непрекидан рад – животно је гесло седог Президента. Живети и радити за свој народ – казао је Хавличек, а то је Пресидент Масарик прихватио, научавао нас све без разлике и животом остварио. Господине конзуле, дубоко сам дирнут високом пажњом исказаном ми од стране госп. Пресидента Масарика за мој врло скроман и ситан удео на делу братске сарадње. Ако је пак тај допринос морао бити запажен и овим актом признат, оно је могло да добије свој облик и значење само уз неподељену братску сарадњу овог великог круга наше соколске обитељи, коју подједнако – како год и мене води у животу један једини заветни идеал – живети и радити за срећу, братство, мир, љубав и слободу читавога словенскога света, то је тајна свих соколских настојања и успеха, то је неписан закон, идеал нашег учитеља Тирша, то је неписан закон за сва будућа поколења. Томе ми сви служимо, пак Вас молим, да ово признање и почаст поделим с мојом соколском браћом и сестрама.” Усклици Здар! и Здраво! пратили су ове речи, а онда је певана свесловенска химна. На крају сви присутни су честитали др Буићу. Савез Сокола је поводом 85-годишњице Т. Г. Масарика желео да једном споменицом искаже најдубљу захвалност Масарику, великом и заслужном пријатељу Југославије, који је увек исказивао пажњу и наклоност и према Југословенском соколству. Споменица је датирана са 7 марта 1935. Соколско друштво Цетиње приредило је Масарикову прославу 8. марта 1936. О животу и раду Масарика говорио је професор Симеун Никчевић, који је изложио Масарикове напоре за стварање чехословачке државе и његове везе са јужним Словенима. На крају је говорио о Масарику као соколу. После предавања приказан је филм „Састанак Краља Александра и Краља Бориса у Београду“, и слике из чехословачког соколства и спорта. На крају приказан је филм: „Борба против туберкулозе”. У Загребу је у Соколском друштву Загреб I прослављен Дан Уједињења 1936. Том приликом соколи су организовали сађење словенских липа и откривање спомен–плоча краља Александра и председника Чехословачке Масарика. Од загребачких славенских друштава били су присутни: Милан Јуришевић у име југославенско–бугарске лиге; инг. Фрањо Колибаш заступао је југославенско–чешку лигу, Војтјех Зборник заступао је Чешку беседу; Вацлав Пех и Јакоб Јакобчић заступали су Чехословачке легионаре у Југославији; Станислав Томашек и Антун Ришлави заступали су Чехословачку обец; Бохуслав Кобрле Чехословачки савез. Били су присутни чланови Руске колоније у Загребу. Од загребачких националних и културних друштава били су: Дечји дом Витешког краља Александра, Добротворна задруга Српкиња, „Истра“ добротворно и просветно друштво, Обласни одбор Јадранске страже, Југославенски народни женски савез, Југословенско професорско друштво, Удружење ратних инвалида, Савез сокола, ..... . Свечаност је почела кад су трубачи војне музике затрубили свечане фанфаре из Сметанине опере „Либуша“. Музика је затим свирала Пашћанов „Соколски поздрав“. Старешина друштва Дебељак поздравио је присутне и позвао подстарешине да засаде липе, а чланове предњачког збора да открију спомен–плоче. Др. Фран Брнчић, I заменик старешине, дигао је са земље прву липу истакавши да је ова липа, симбол словенског света, посађена у спомен краља Александра. Музика је свирала државну химну. Чим је завршено са свирањем химне, др. Стеван Матић, други заменик старешине, дигао је са земље другу липу. У свом говору истакао је да липу саде у част председника Т. Г. Масарика. Музика је свирала чехословачку државну химну. Предњаци који су стајали са обе стране плоче посвећене покојном краљу, за време говора др. Брнчића повукли су народни ћилим са плоче, док су предњаци који су стајали са обе стране плоче посвећене Масарику учинили исто за говора др. Матића. Спомен плоче биле су израђене из белог мермера, док су натписи у стилизованом старословенском писму исклесани по нацрту Олге Хекер, учитељице Умјетничке академије.
Соколско друштво Београд VII (Привредников дом) приредило је током 1937. прославу творца и првог председника братске Чехословачке републике брата Томаша Масарика.
Соколско друштво Рума одржало је у соколани 19 септембра 1937. комеморативну седницу поводом смрти Томе Масарика, првог председника Чехословачке. Комеморацији је присуствовало многобројно грађанство, целокупно чланство, нараштај и деца. О Масарику је говорио просветар друштва др. Петар Јовић. Соколско друштво Сента позвало је плакатом родољубиво грађанство да присуствује свечаној комеморацији 3 октобра 1937. у соколани у спомен брату Т.Г. Масарику. У часопису „Око Соколово“ изнете су Масарикове мисли : „Независност није довољна да се одржи или да се подигне један народ већ тај народ мора да уме и да сачува ту независност.”; „Само соколским васпитањем можемо уздржати Словенство у животу, раду и напретку”; „Телесно, нарочито соколско васпитање је део социјалног и политичког васпитања, јер се при теловежби васпитава љубав за рад, поштење и честитост”; „Словенство би било нешто небулозног кад му соколство не би давало реалног живота”; „ ... један од најглавнијих ће бити улога коју ће играти на Балкану. Географски и историјски они имају велико значење за ново уређење Балкана. Они су тамо највећи народ, и већ стога не може се то ново уређење извести без или против њих.” На крају чланка о Масарику у гласнику „Око Соколово“ истакнуто је : „На нама соколима је да успоменом на Масарика освежавамо и ојачамо успомену на нашег Блаженопочившег Витешког Краља Александра који је исту важност давао соколству као и покојни Масарик и да будемо вредни те њихове пажње.” На погребу Т.Г. Масарика у Прагу Соколску жупу Београд заступао је брат др. Бранко Чипчић, заменик старешине.
Соколско друштво Инђија је у почаст чехословачког дана слободе приредило је 31. октобра 1937. свечано посело. Брат Фрања Вертачник говорио је о Масарику као ствараоцу Чехословачке државе. Соколска деца певала су чехословачку химну. Посело је било посећено од многобројног грађанства, које је желело да испољи осећање љубави према братском народу.
Др. Петар Јовић писао је 1940. о Масарику као човеку, филозофу и научнику. Сматрао је да је Масарик потпуно испунио старогрчки идеал човека. На крају свог чланка је истакао: „Ми соколи поносни смо што је из нашег соколског гнезда поникао тако велики горостас и захвални смо му за све, што је учинио за словенство, југословенство, човечанство и соколство.”
После окупације Босне и Херцеговине 1878. улогу заштитника народа преузели су Младочешка странка и др. Масарик. Пре Првог светског рата Масарик је посећивао нашу земљу и помагао колико је год могао нашем народу. Од босанских Срба био је Масарик популаран и у најзабаченијем селу, тако да су га свуда звали „Масарик, отац босанске раје”. Многи омладинци из Босне и Херцеговине студирали су на чешком универзитету у Прагу. Тамо су дошли у контакт са Масариковим идејама. Соколима у Југославији председник Чехословачке Масарик био је не само узор него је међу њима постојао чак култ Масарика.
