Јунске ноћи 1907. године, група од 33 четника из Србије је по наређењу Војводе Вука, током ноћи ушла на територију Старе Србије (која је тада још било под турском окупацијом).
Војводе Драгољуб Николић и Душан Раде Радивојевић су предводили 31 четника и преко планине Козјак дошли су до Ранилуга где су обедовали, и одмах по мраку наставили преко Угљара, ка селу Пасјане код Гњилана. У Пасјану су се док је још био мрак сместили у Храму Преображења Господњег. Све је скривано од мештана и само је пасјански свештеник знао да су у олтару и на балкону храма 33 четника. Планирали су да се поделе у 2 групе и да заштите Србе из Гњиланског краја од планираног Турског и Арнаутског зулума.
Међутим, те вечери је умрла нека жена, а њена сахрана је заказана за сутрадан. Свештеник је са жељом да сакрије четнике покушао да убеди родбину да се опело изврши испред цркве, правдајући се да је унутра спарно, али је тврдоглава родбина то одбила и унела тело покојнице у цркву. Четници су били сакривени у олтару и на балкону цркве, али су због њиховог великог броја ипак опажени од неколико Пасјанаца. Након опела, неки упорни мештани су запитали ко су ти људи и свештеник је признао , заклињујући их да то ником не одају (па ни својим најближима), јер су Турци и Арнаути свуда имали своје шпијуне. Пасјанци срећни што се четници налазе у њиховом селу не сачуваше тајну и то се убрзо прошири целим селом.
Војводе Драгољуб Николић и Душан Раде Радивојевић су предводили 31 четника и преко планине Козјак дошли су до Ранилуга где су обедовали, и одмах по мраку наставили преко Угљара, ка селу Пасјане код Гњилана. У Пасјану су се док је још био мрак сместили у Храму Преображења Господњег. Све је скривано од мештана и само је пасјански свештеник знао да су у олтару и на балкону храма 33 четника. Планирали су да се поделе у 2 групе и да заштите Србе из Гњиланског краја од планираног Турског и Арнаутског зулума.
Међутим, те вечери је умрла нека жена, а њена сахрана је заказана за сутрадан. Свештеник је са жељом да сакрије четнике покушао да убеди родбину да се опело изврши испред цркве, правдајући се да је унутра спарно, али је тврдоглава родбина то одбила и унела тело покојнице у цркву. Четници су били сакривени у олтару и на балкону цркве, али су због њиховог великог броја ипак опажени од неколико Пасјанаца. Након опела, неки упорни мештани су запитали ко су ти људи и свештеник је признао , заклињујући их да то ником не одају (па ни својим најближима), јер су Турци и Арнаути свуда имали своје шпијуне. Пасјанци срећни што се четници налазе у њиховом селу не сачуваше тајну и то се убрзо прошири целим селом.
На жалост,међу мештанима је била и особа, која је Турцима одала да су српски јунаци сакривени у Пасјанској цркви.
Током ноћи изненадни хитац је пробудио уснуле четнике. Звек сломљеног прозорског стакла је био знак да то није сан. Војводе су наредиле да се оружје стави на готовс. Пасјанска црква је била окружена четом Турака и Арнаута, који су позвали четнике да се предају. Знајући лукавство и лажљивост њихову, војводе су наредиле пробој. Отворили су нагло црквена врата и кренули у јуриш. Под плотуном Турака паде први ред српских јунака, њих четворо, али се остали успеше пробити. Кренули су узводно ка Морави и налетеше на још већу формацију Турака и Арнаута. Ту страда још једанаесторо четника. Иако бројчано слабији Срби побише преко 20 Арнаута и Турака и стигоше до планинског врха Црнељ. Ту се утврдише и стадоше се припремати за одбрану положаја.
Одолевали су цео дан и целу следећу ноћ. Пошто су били добри стрелци не дозвољаваху Турцима прилаз добро утврђеном српском положају. Иако су били двадесет пута бројнији, Турцима се ледила крв у жилама када су кретали у напад на врх Црнеља, јер су знали да четничкаа пушка ретко промашује. Али на жалост, четници остадоше без муниције, док је међу њима било и неколико рањених и мртвих.
Тада, Војвода Николић устаде и рече:
- Витезови моји, саборци моји, децо моја. Будимо достојни завета нашега Светога Кнеза Лазара. Земаљско је замалено царство док је Небеско увек и довека. Живела Србија! Живео Краљ! За мном! Јуриш !!!
Српски соколови кренуше преко шанаца ка зачуђеним Турцима и Арнаутима, од којих се неки дадоше у бег. Четници бацаше бомбе и пуцаше ка зулумћарима. Но бројност Турака учини своје и бројни плотуни покосише све Србе.
Када је све умукло турски официр приђе телима погинулих Српских јунака, скиде капу и рече : - Херојски сте се борили и херојски погинули - и нареди да нико од Арнаута не оскрнави тела погинулих. Тако се 4 четника сахранише у Пасјану у црквеној порти, а остали на местима погибије.
Пет година касније, током Првог балканског рата Косово и Метохија су коначно ослобођени од вековног турског ропства, чиме је испуњен сан свих Срба из Старе Србије
Током ноћи изненадни хитац је пробудио уснуле четнике. Звек сломљеног прозорског стакла је био знак да то није сан. Војводе су наредиле да се оружје стави на готовс. Пасјанска црква је била окружена четом Турака и Арнаута, који су позвали четнике да се предају. Знајући лукавство и лажљивост њихову, војводе су наредиле пробој. Отворили су нагло црквена врата и кренули у јуриш. Под плотуном Турака паде први ред српских јунака, њих четворо, али се остали успеше пробити. Кренули су узводно ка Морави и налетеше на још већу формацију Турака и Арнаута. Ту страда још једанаесторо четника. Иако бројчано слабији Срби побише преко 20 Арнаута и Турака и стигоше до планинског врха Црнељ. Ту се утврдише и стадоше се припремати за одбрану положаја.
Одолевали су цео дан и целу следећу ноћ. Пошто су били добри стрелци не дозвољаваху Турцима прилаз добро утврђеном српском положају. Иако су били двадесет пута бројнији, Турцима се ледила крв у жилама када су кретали у напад на врх Црнеља, јер су знали да четничкаа пушка ретко промашује. Али на жалост, четници остадоше без муниције, док је међу њима било и неколико рањених и мртвих.
Тада, Војвода Николић устаде и рече:
- Витезови моји, саборци моји, децо моја. Будимо достојни завета нашега Светога Кнеза Лазара. Земаљско је замалено царство док је Небеско увек и довека. Живела Србија! Живео Краљ! За мном! Јуриш !!!
Српски соколови кренуше преко шанаца ка зачуђеним Турцима и Арнаутима, од којих се неки дадоше у бег. Четници бацаше бомбе и пуцаше ка зулумћарима. Но бројност Турака учини своје и бројни плотуни покосише све Србе.
Када је све умукло турски официр приђе телима погинулих Српских јунака, скиде капу и рече : - Херојски сте се борили и херојски погинули - и нареди да нико од Арнаута не оскрнави тела погинулих. Тако се 4 четника сахранише у Пасјану у црквеној порти, а остали на местима погибије.
Пет година касније, током Првог балканског рата Косово и Метохија су коначно ослобођени од вековног турског ропства, чиме је испуњен сан свих Срба из Старе Србије
|
|
Преузето са странице: Удружење четника
