Пише Милун Павловић
дипломирани историчар
Тошко Влаховић је рођен 1890. године у селу Трмање код Ровца у Црној Гори. Од оца Вукадина и мајке Шајке, био је васпитан у патријархалном и патриотском духу. Пошто је завршио Цетињску гимназију са одличним успехом добио је стипендију црногорске владе те као државни питомац студира филозофију у Београду, Пертрограду и Јени.
По избијању Великог рата напушта факултет и враћа се у отаџбину. Као добровољац ратује у Првом батаљону Колашинске бригаде од 1914. до 1916. године. Пошто је Црна Гора потпала под аустроугарску власт Тошко Влаховић одбија да прихвати капитулацију, те одлази у гору и одлучује се за герилски отпор окупатору. Тако почињу његови комитски дани.
Од јула до септембра 1916. Тошко се налази у братовљевој чети на планинама Црне Горе. Његов старији брат Милинко Влаховић је био официр, носио је чин капетана I класе у црногорској војсци и имао је ратног искуства. Тошко није добро познавао војну стратегију попут Милинка, није био толико упућен у милитарни живот, али је био идеалиста, филозоф који је веровао у идеале слободе и части. Као идеолог и учен човек ће унети организаторских способности у борбу против окупатора. Миран, тих, скроман и интелигентан човек какав је био, није дозволио да рат извуче све оно најгоре из њега, већ напротив, он је очврснуо, огрубео, дошао до мере да га можемо сматрати једним од идеолога слободарског четничког покрета српског народа.
Група црногорских комита је одлучила да се преко територије окупиране Србије пребаци на Солунски фронт, где би се спојили са српском војском и наставили борбу за ослобођење и уједињење. Када су октобра 1916. стигли до обронака Копаоника сазнали су од мештана да се ради на припреми за устанак на југу Србије. Успели су да уговоре састанак са Костом Пећанцем у селу Механе крај Куршумлије 17. октобра 1916. године. Пећанац им је образложио план свог рада са којим је био упућен од стране владе и врховне команде, те су црногорске комите одлучиле да не иду на Солунски фронт већ да остану и помогну војводи Пећанцу у организовању устанка. Тошко Влаховић одлази у Јабланицу где ради на формирању комитских чета, док прве сукобе са Бугарима има фебруара 1917. године.
На збору у селу Обилић код Бојника 21/22. фебруара 1917. је донета коначна одлука о подизању Топличког устанка. На овом састанку је Тошко Влаховић понео звање четничког војводе и команданта Крајинског комитског одреда.
Са својим одредом Тошко је учествовао у акцији ослобођења Житног Потока, док се од већих борби издваја победа над окупатором код Доњег Момчилова крај Житорађе где је савладао двоструко снажније бугарске снаге. Крајем марта 1917. када је брањена ослобођена територија комитске државе Влаховић је бранио продор на источној страни, али је под притиском бројнијег непријатеља из правца Лебана и Бојника био у сталној дефанзиви.
По слому устанка Тошко одбија да се преда и наставља даљу четничку акцију. Интересантно је да је за највећег јунака и четника Топличког устанка Влаховић словио Руса Георгија Филиповича Владимировича. Гледао га је у борбама како јуриша на Бугаре као да су ненаоружани. Био је необичне силне снаге и још веће силе духа. Увек је био први у јуришу говорећи да велика Русија не мари за једног Георгија. Његова погибија крајем августа 1917. је дубоко ганула Влаховића који се на крају и спријатељио с њим. За време четовања Тошко је водио дневник попут других војвода устанка, где је бележио дешавања од 31. јануара до 31. октобра 1917. Ту је поред ратне свакодневнице уносио и своје многе ставове и размишљања. Тако је краља Николу Петровића Његоша називао тиранином и жандармом док је хвалио дисиденте и противнике његове власти који су пребегли из Црне Горе у слободарску Србију. На основу тог става видимо да српство Влаховића превазилази локалпатриотизам и скученост црногорске државе.
Поред дневника који је водио војвода Влаховић је написао и бројне извештаје, наредбе и писма. У једном извештају из августа 1917. Косту Пећанца назива усташким војводом. Термин "усташа" је означавао устаника и Срби су користили тај термин у прошлости. Налазимо га у Херцеговачком устанку 1875. године, а видимо да га је користио Тошко и касније. Хрвати ће преузети овај термин и у потпуности га обезвредити када формирају своју усташку организацију у емиграцији 1929. године.
Највећи и најхрабрији подухват који је извео Тошко за време свог четовања је био његов напад на Бугарску јула 1917. године. Из правца источне Србије су његове комите упале у околину Белоградчика и подигли читав крај на узбуну својим нападима. Циљ ове акције је био да Бугари на сопственој кожи осете шта је значило осећати се слабим и беспомоћним на сопственој земљи, а уз то је напад био и осветничког каратера због многих српских спаљених села након гушења устанка. Војвода Тошко Влаховић је јуначки погинуо у борби када је 2. новембра 1917. у селу Власову крај Куршумлије упао у бугарску заседу.
У тренутку смрти имао је свега 26. година. Није имао жене нити порода пошто је читав живот посветио отаџбини. Окупатор је пренео његово тело у Куршумлију где га је тријумфално приказивао народу говорећи да су убили највећег идеолога Топличког устанка. Тело овог ратника за слободу је сахрањено на куршумлијском гробљу где се и данас налази.
По избијању Великог рата напушта факултет и враћа се у отаџбину. Као добровољац ратује у Првом батаљону Колашинске бригаде од 1914. до 1916. године. Пошто је Црна Гора потпала под аустроугарску власт Тошко Влаховић одбија да прихвати капитулацију, те одлази у гору и одлучује се за герилски отпор окупатору. Тако почињу његови комитски дани.
Од јула до септембра 1916. Тошко се налази у братовљевој чети на планинама Црне Горе. Његов старији брат Милинко Влаховић је био официр, носио је чин капетана I класе у црногорској војсци и имао је ратног искуства. Тошко није добро познавао војну стратегију попут Милинка, није био толико упућен у милитарни живот, али је био идеалиста, филозоф који је веровао у идеале слободе и части. Као идеолог и учен човек ће унети организаторских способности у борбу против окупатора. Миран, тих, скроман и интелигентан човек какав је био, није дозволио да рат извуче све оно најгоре из њега, већ напротив, он је очврснуо, огрубео, дошао до мере да га можемо сматрати једним од идеолога слободарског четничког покрета српског народа.
Група црногорских комита је одлучила да се преко територије окупиране Србије пребаци на Солунски фронт, где би се спојили са српском војском и наставили борбу за ослобођење и уједињење. Када су октобра 1916. стигли до обронака Копаоника сазнали су од мештана да се ради на припреми за устанак на југу Србије. Успели су да уговоре састанак са Костом Пећанцем у селу Механе крај Куршумлије 17. октобра 1916. године. Пећанац им је образложио план свог рада са којим је био упућен од стране владе и врховне команде, те су црногорске комите одлучиле да не иду на Солунски фронт већ да остану и помогну војводи Пећанцу у организовању устанка. Тошко Влаховић одлази у Јабланицу где ради на формирању комитских чета, док прве сукобе са Бугарима има фебруара 1917. године.
На збору у селу Обилић код Бојника 21/22. фебруара 1917. је донета коначна одлука о подизању Топличког устанка. На овом састанку је Тошко Влаховић понео звање четничког војводе и команданта Крајинског комитског одреда.
Са својим одредом Тошко је учествовао у акцији ослобођења Житног Потока, док се од већих борби издваја победа над окупатором код Доњег Момчилова крај Житорађе где је савладао двоструко снажније бугарске снаге. Крајем марта 1917. када је брањена ослобођена територија комитске државе Влаховић је бранио продор на источној страни, али је под притиском бројнијег непријатеља из правца Лебана и Бојника био у сталној дефанзиви.
По слому устанка Тошко одбија да се преда и наставља даљу четничку акцију. Интересантно је да је за највећег јунака и четника Топличког устанка Влаховић словио Руса Георгија Филиповича Владимировича. Гледао га је у борбама како јуриша на Бугаре као да су ненаоружани. Био је необичне силне снаге и још веће силе духа. Увек је био први у јуришу говорећи да велика Русија не мари за једног Георгија. Његова погибија крајем августа 1917. је дубоко ганула Влаховића који се на крају и спријатељио с њим. За време четовања Тошко је водио дневник попут других војвода устанка, где је бележио дешавања од 31. јануара до 31. октобра 1917. Ту је поред ратне свакодневнице уносио и своје многе ставове и размишљања. Тако је краља Николу Петровића Његоша називао тиранином и жандармом док је хвалио дисиденте и противнике његове власти који су пребегли из Црне Горе у слободарску Србију. На основу тог става видимо да српство Влаховића превазилази локалпатриотизам и скученост црногорске државе.
Поред дневника који је водио војвода Влаховић је написао и бројне извештаје, наредбе и писма. У једном извештају из августа 1917. Косту Пећанца назива усташким војводом. Термин "усташа" је означавао устаника и Срби су користили тај термин у прошлости. Налазимо га у Херцеговачком устанку 1875. године, а видимо да га је користио Тошко и касније. Хрвати ће преузети овај термин и у потпуности га обезвредити када формирају своју усташку организацију у емиграцији 1929. године.
Највећи и најхрабрији подухват који је извео Тошко за време свог четовања је био његов напад на Бугарску јула 1917. године. Из правца источне Србије су његове комите упале у околину Белоградчика и подигли читав крај на узбуну својим нападима. Циљ ове акције је био да Бугари на сопственој кожи осете шта је значило осећати се слабим и беспомоћним на сопственој земљи, а уз то је напад био и осветничког каратера због многих српских спаљених села након гушења устанка. Војвода Тошко Влаховић је јуначки погинуо у борби када је 2. новембра 1917. у селу Власову крај Куршумлије упао у бугарску заседу.
У тренутку смрти имао је свега 26. година. Није имао жене нити порода пошто је читав живот посветио отаџбини. Окупатор је пренео његово тело у Куршумлију где га је тријумфално приказивао народу говорећи да су убили највећег идеолога Топличког устанка. Тело овог ратника за слободу је сахрањено на куршумлијском гробљу где се и данас налази.
