Селаковић: Удружење ратних добровољаца је систем вредности

Уважени почасни председниче Удружења ратних добровољаца 1912-1918 њихових потомака и поштовалаца господине генерале Ступар. Уважени председниче господине Филиповићу. Господине генерале и господе генерали, господо официри, представници Министарства одбране, Војске Србије, Министарства за рад, запошљавање борачка и социјална питања, драга породице Ковачевић, уважени господине Кочовићу велики добротворе и доброчинитељу, удружења и рода српског, поштовани представници удружења за неговање традиција ослободилачких ратова Србије, борачких удружења и организација, часни оче, драга браћо и сестре, драги потомци српских добровољаца, сви заједно који смо у ратничком дому под његовим сводовима вечерас.
 
Задовољство ми је и част што се вечерас обраћам као председник Организационог одбора за прославу 120. годишњице оснивања Удружења. Такође ми је и велико задовољство што имам прилику да вам се пригодним словом обратим, а у поводу 120. годишњице овог у Срба вероватно најстаријег борачког удружења и удружења које негује традиције ослободилачких ратова нашег народа.
 
У срцу, у седишту, у смислу овога Удружења јесте оно што је српски дух распламсало, пробудило га после вишевековног ропства и навело да се бори за себе, за свој опстанак, да се бори за обнову своје државе. У сржи те искре која је пламен запалила стоје две рече, касније сковане и преточене у једну. Стоји добра воља.
 
Добра воља која је преко наше светосавске цркве примила љубав према роду, чувајући успомену и традицију државе која је пала у ропство онда када су они који су је водили били несложни, били нејединствени, били посвађани.
 
Стоји добра воља која је изродила љубав према слободи јер само са слободом Србин може да живи а слободе без државе нема.
 
Стоји добра воља која каже да се држава у миру чува а да се у рату, ако не дај Боже до њега дође, брани.
 
Стоје генерације и генерације, покољења и покољења, оних који су уз гусле и десетерац чували свест о државотворности српског народа, чувале ту љубав према слободи. И стоји, српски добровољац.  Онако како је стајао Милош Војиновић када га ујак, Цар Душан,  не позва са собом али је осетио потребу да крене са њим ако се не дај Боже нешто лоше ујаку деси да притекне у помоћ.
 
У сржи обнове српске државности је добровољство, јер је Карађорђева устаничка војска и потоња Милошева устаничка војска била добровољачка војска. Није било никога да позове на мобилизацију, није било никога да казни ако се не одазове. То је позив који се покољењима градио у срцу сваког од наших предака и који је овде из срца Шумадије, као камен кад баците у мирну воду, концентричним круговима ширио се свим и старим и новим српским земљама. То је тај позив срца, то је тај позив ума, то је тај позив предака.
Усудићу се да кажем да је тај позив ништа друго до резултат онога што су наши преци, наше прабабе и прадеде, наши курђели и ашкурђели, генерацијама усађивали сваком нашем потомку, сваком свом потомку а нашем претку. Да добро памти ко смо. Да у себи гради и наставља онај систем вредности који је стар вековима, а не минутима. Онај систем вредности коме су припадали наши велики добровољци, добровољци рода српског.
 
Зато волим да кажем да ни Војин Поповић - Војвода Вук, ни Војислав Танкосић, ни Милунка Савић, ни Јован Бабунски, ни Мицко Крстић, ни Софија Јовановић, ни Јелена Шаулић, нису то људи, нису то борци и добровољци, свако од њих је систем вредности. То је онај систем вредности који су изнедрили наши преци. То је онај систем вредности који када би нестајао или посустајао Србину не би било добро, а када смо му се враћали знали смо да неће бити лако али да ће бити добро. То је онај систем вредности који је између два пута, оног лаког и лагодног пута који се завршава тешко и тешког и трновитог пута који се завршава лепо, увек бирао овај други пут. Јер је знао да је он оно што траје.
 
Наши су преци на себи својствен начин уз гусле, десетерац, уз фреске светих ратника и предања о Немањићима, Лазаревићима, Бранковићима, чували и неговали културу сећања. Када је не бисмо неговали, као што рекох, западали смо у проблеме. Зато је мисија коју данас Удружење ратних добровољаца 1912-1918 њихових потомака и поштовалаца, мисија коју ово Удружење гаји, света мисија. Јер оно овој генерацији преноси сећање на оне који су се за род српски борили и изборили, који су у тој борби изгарали али никада одустајали, који су по оном “српском бушидо кодексу” који је Војвода Вук сковао знали како се у борбу улази, како се у њој понаша и онда знали како једино из ње може да се изађе победнички.
 
Оваква удружења треба да негујемо, треба да подржавамо, треба да јачамо, зато што она нас чине дрветом са кореном а не балванима које корење нема. Оваква удружења треба да омасовимо, треба да им помогнемо да уђу у наше породице, да уђу у наше школе, да уђу у наше домове култура, јер ће они бити та спојница са нашим прецима и бити наша мотивација за једну бољу будућност за коју нећемо чекати да нам са неба падне него ћемо се борити. Оваква удружења треба подржавати, јер ова удружења чувају оно што је завет једног рода, а завет једног рода није нешто што се у генерацији постиже.
 
И када ме данас питају у овом времену инстант вредности које се као прашкасти сок размуте у води, попију или проспу и нестану. Када ме питају: “Па добро а шта је тај завет, и што се ти за њега бориш, и што ти је битан и светосавски и косовски завет и један и други подједнако, и шта ћеш ако га не оствариш?” Није ствар у томе да га остварим ја. Иза нашег Милоша остао је Лука, код мене су сада, до сада, Лазар и Василије. Па не остварим ли га ја, оствариће га они, ако не остваре они, имаће они своје Милоше и Лазаре и Душане, па ће се они борити за то.
 
Јер као што је живот сваког појединца вечита борба, како то каже наш војвода Живојин Мишић, тако је и живот једног народа вечита борба. И када та борба стане, то значи да тај народ више не постоји. А та борба не мора увек да буде оружана, та борба је, као што господин генерал рече, и борба да будемо привредно развијени и борба да будемо културно узвишенији и борба да духовно чвршћи и јачи. Све су то борбе и свака од тих наших борби нас чини не само достојним наших предака већ нас чини и вредним памћења нашим потомцима.
 
Коме није јасно колико је тај дух код Срба важан, нека се тога сети на дан своје славе, јер је њен смисао управо то, да се сетимо оних који су постојали пре нас и оних који ће после нас доћи. Једна нација нисмо само ми који вечерас овде седимо, једну нацију чине сви они који су живели и борили се за Србију пре нас и сви они који ће иза нас остати. Зато је данас наша драга браћо и сестре наша највећа борба да нас буде више. Наша највећа борба да се више рађамо. Наша највећа борба да изиђемо пред Милоша са више Српкиња и Српчића и да као такви знамо да имамо будућности. Прошлост као што знамо имамо и чуваћемо је од заборава, садашњост својим делима чинимо што бољом можемо.
 
Неко нас је питао “А зашто сад споменик ђенералу Божидару Божи Јанковићу?” Па зато што сад ми можемо да га подигнемо. Онај ко га није подигао пре 20, пре 50 или пре стотину година, нека је њему на душу. “А зашто сад споменик Милунки Савић?” Па зато што сад можемо да га подигнемо, они који нису знали да препознају њену величину, нека је њима на душу. “А зашто сад песме о српским четницима из Старе Србије и Македоније?” Па зато што сад можемо слободно да их певамо, и певаћемо их још више.
 
Е због таквих система вредности, због такве херојске вертикале нашега народа, због такве херојске и велике будућности и Србије и рода српског прихватио сам пре годину дана, а упознали смо се на данашњих дан, и предлог генерала Ступара и председника Удружења Николе Филиповића да будем почасни председник то јест председник Организационог одбора. И волео бих да тај Одбор настави да ради, и да не станемо код једне годишњице, и да нам свака година буде важна јер ћемо у свакој наћи понеког важног од рода нашег који је нешто велико за њега учинио.
 
У тој борби не можемо да будемо сами. Треба да будемо сви заједно, треба да се уједињујемо и треба да се обједињавамо. Треба да се боримо сви против онога што је највећи српски непријатељ, а то је заборав. Треба да се боримо против заборава, јер ако ми не будемо уништили заборав бићемо ми поништени у сећањима наших потомака.
 
На крају песме  Бој на Куманову народни певач каже: Весели се Србадијо млада у тебе је снага Краљевића, у тебе је срце Обилића и брзина Реље Крилатице, Бог је тебе дичну изабрао да осветиш жалосно Косово, За Косово вратиш Куманово!
 
Живео српски народ!
Живела Република Српска!
Живела Србија